НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ (1902–1988), СЛИКАР, ПРОФЕСОР, АКАДЕМИК Тајна уздржаности и игре О њему су писали највећи српски ликовни критичари, стручњаци и познаваоци. Његов пут од Херцеговине, преко Минхена, до Београда често је био тегобан, у знаку оскудице, али увек господствен. Студенти су га звали Маркиз. Био је сликар велике културе, врстан зналац историје уметности и мајстор суптилно обрађене површине слике. Море је сматрао сувише вулгарним за сликање, али је волео да се искраде и градским аутобусом оде до задњих станица, на београдску периферију. Тамо је откривао фина сазвучја боја, људе, кафанице, и атмосферу породице коју није имао
Пише: Дејан Ђорић
Навршило се тридесет година од смрти сликара, професора и академика Недељка Гвозденовића. Рођен у Мостару 1902. а преминуо у Београду 1988. године, Гвозденовић је појава која и данас изазива пажњу и поштовање. О његовом стваралаштву су афирмативно писали највећи српски критичари, стручњаци и познаваоци, од Сретена Стојановића, Тодора Манојловића, Растка Петровића, Стефана Хакмана, Драгана Алексића, Михаила Петрова, Богдана Поповића, Пјера Крижанића, Ђорђа Поповића до поратних Ота Бихаљи-Мерина, Миодрага Б. Протића, Павла Васића, Алексе Челебоновића, Смаила Тихића, Катарине Амброзић, Зорана Павловића, Драгослава Ђорђевића, Стевана Станића, Лазара Трифуновића, Марије Пушић, Душана Пајина, Моме Капора, Станислава Живковића и других. Можда је најдубље или најпоетичније о њему писао надреалиста Марко Ристић. Стојан Ћелић је аутор прве монографије о овом сликару из 1972. године, а трећа је изашла 1987. из пера Николе Кусовца и сликар је био презадовољан што ју је у последњи тренутак жив дочекао.
Његов пут од Херцеговине до Минхена и Београда пречесто је био тегобан, у знаку оскудице. Беспрекоран у основној школи и гимназији, рано је испољио две своје животне склоности: љубав према сликарству и страним језицима. У надама и заносима богатој младости открива тротомну студију о модерној уметности Јулијуса Мејер-Графеа и 1922. године одлази у Минхен. Није успео да се упише на Академију али је сликарство учио у приватној школи Ханса Хофмана. Опрезан и поступан, млади уметник настојао је да формира свој ликовни свет, о чему каже: „Када данас мислим на тренутак прелома, сећам се да сам једног поподнева, нагнут преко прозора свог минхенског стана над баште и дворишта, открио да у мени постоје импулси који ће одредити мој израз и моје будуће сликарство.” Материјалне околности натерале су га да напусти Минхен и дође у Београд, где му часови из латинског, немачког и француског језика обезбеђују средства за живот. Године 1929. појавио се први пут као излагач у Уметничком павиљону на Калемегдану, а 1934. имао је прву самосталну изложбу са Иваном Табаковићем. Од почетка је привукао пажњу, мада је имао мале слике у очајним рамовима. Колико је обазрив сведочи и то што је другу самосталну изложбу имао тек 1961, када је њоме отворен београдски Салон Музеја савремене уметности. Године 1940. постављен је за ванредног професора на Академији за ликовне уметности у Београду, на којој ће предавати и после рата. Суздржан и у свему шкрт, ипак је био омиљен међу студентима, који су му због урођене отмености дали надимак Маркиз. Стојан Ћелић се сећа: „Привидно а и стварно дистанциран, неприступачан, затворен у себе, Гвозденовић је као педагог крајње ангажован и спреман да своју богату културу преда студентима у току рада са њима. При томе, закон за њега је била и остала потреба да млади људи који се припремају за ствараоце или педагоге пођу од схватања да њихов први корак на студијама мора бити стваралачки корак.” Гвозденовић је кључну улогу одиграо за Момчила Мому Антоновића, будућег професора и декана те Академије, као што је Александра Цветковића отргао од рок музике и вратио сликарству. Чувене су његове коректуре на часовима. Сваком студенту обраћао се са поштовањем, али тако да нико други осим њих двојице не чује о чему говори. Професор није имао уске погледе на уметност, ценио је и еротске графике Халила Тиквеше.
ИНТИМИЗАМ БЕОГРАДСКЕ ШКОЛЕ
Гвозденовић је имао срећу да у Минхену слуша предавања Макса Дернера, најбољег познаваоца сликарске технологије у двадесетом веку. Његове су га поуке натерале да се уздржава и одбацује могућности које је у сликарском поступку откривао. Тајна његовог сликарства је дуготрајни рад на слици, многима се враћао после више година, а умео је и да давно продате слике позајми од купаца да би их прерадио. У ту сврху бележио је на полеђини блиндрамова датуме када је сликао. О томе каже: „Мени су, пред истим платном, потребни често дуги предаси; понекад, добро ми послужи када заборавим шта сам хтео; када ишчили изворна побуда и када сам ослобођен њеног притиска, могу лакше да пронађем пут који ме, идући понекад уназад, приближи, тако, почетном шоку и доведе у стање опуштености и нужне диспонибилности у коме је једино могућа жива и спонтана игра; а та игра, осећам, није ипак никад само пуста игра.” Реч је о сликару велике културе, врсном познаваоцу историје уметности и мајстору суптилно обрађене површине слике, који је знао да рационализује осећања. Миодраг Б. Протић говори о скоро патријархалној присности и топлини, о култури извођења дела „чија емоционалност прелази у визуелну опсесију, која по племенитости заната и финоћи боје подсећа на старе драгоцене таписерије”. Уметник је одиста неко време брижљиво проучавао тепихе и таписерије, филигрански подастирући слојеве на слици налик старом везу, као што је био у младости дубоко задивљен текстовима Димитрија Митриновића о сликарима који знају за филозофију порцелана. Вероватно је зато волео фине, крхке предмете и нежне фигурине, никада не износећи штафелај у природу, што није значило да на његовим уљима нема пејзажа или опорих, сурових па и агресивних детаља. Гвозденовић је сликар естета, поета наклоњен атељејској самоћи и тишини, класичној музици, смирају и подневним заласцима јаке светлости. Његов стил је рафиниран, имао је слух за боју и атмосферу, стога је председник Француске Валери Жискар Дестен приликом посете Београду тражио да га одведу у његов атеље да купи слику. Он је уз Љубицу Цуцу Сокић најважнији представник интимизма Београдске школе, утолико већи што у својој кули од слоноваче није изгубио здрав осећај за животну стварност. Море му је било исувише вулгарно за сликање али је волео да се искраде и аутобусом оде до задњих станица, на београдску периферију, где је откривао тиха и фина сазвучја боја, људе, кафанице и атмосферу породице коју није имао.
***
Живот Недељко Гвозденовић (Мостар, 1902) сликарство је је учио у Минхену, у Интернационалној школи код професора Ханца Хофмана, од 1922. до 1926. По завршетку студија долази у Београд. Био је професор на Ликовној академији у Београду, члан Српске академије наука и уметности. Многи његови студенти су незаобилазна имена српске уметности у минулом веку. Поред Београда, излагао је у Паризу 1937, Венецији 1952, Токију 1957, Бруклину 1963.
Музеју Београда завештао је велики број својих радова, стан са атељеом и известан иметак за опремање галерије у којој ће бити изложена његова дела. Град Београд је 1983. легат Недељка Гвозденовића поверио на старање и јавно излагање свом Музеју. Тада је свечано отворена Галерија „Гвозденовић”.
Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Једна улица на Бежанијској коси носи његово име.
***
Изложба
Поводом 50. годишњице постојања Галерије САНУ и 30. годишњице од смрти Недељка Гвозденовића, у овом угледном изложбеном простору 4. јула отворена је поставка „У потрази за апсолутним сликарством”. Изложба обухвата око стотину вредних дела из Збирке САНУ, насталих у различитим периодима Гвозденовићевог стваралаштва и у различитим техникама (гвашеви, цртежи, темпере, акварели, мртве природе, предели, ентеријери...) Ово је прва самостална изложба Недељка Гвозденовића под сводовима Академије чији је члан био, у Галерији чији је један од оснивача.
Ауторка ове ретроспективе и пратеће монографије је др Дијана Метлић, ванредни професор Академије уметности у Новом Саду. Изложба је отворена до 5. августа.
***
Пред природом
„Најбоље је чак понизно доћи пред природу, нешто доживети, мислим очима, па онда уметничким средствима, композицијом, формом, бојом, тоном, што снажније изразити.” (Недељко Гвозденовић)
***
Право на постојање
„Сад да ме неко затвори у овај мој атеље, ја бих до краја могао да мењам и распоређујем ове блиндрамове, лево, десно, тамо, овамо. И, верујте, не би то била нека формалистичко-естетичка егзибиција, него бих настојао да сваком том распореду, свакој тој варијанти, у коме ће сваки акценат имати своју боју и улогу, дам једно право на постојање.” (Недељко Гвозденовић)
Навршило се тридесет година од смрти сликара, професора и академика Недељка Гвозденовића. Рођен у Мостару 1902. а преминуо у Београду 1988. године, Гвозденовић је појава која и данас изазива пажњу и поштовање. О његовом стваралаштву су афирмативно писали највећи српски критичари, стручњаци и познаваоци, од Сретена Стојановића, Тодора Манојловића, Растка Петровића, Стефана Хакмана, Драгана Алексића, Михаила Петрова, Богдана Поповића, Пјера Крижанића, Ђорђа Поповића до поратних Ота Бихаљи-Мерина, Миодрага Б. Протића, Павла Васића, Алексе Челебоновића, Смаила Тихића, Катарине Амброзић, Зорана Павловића, 
Драгослава Ђорђевића, Стевана Станића, Лазара Трифуновића, Марије Пушић, Душана Пајина, Моме Капора, Станислава Живковића и других. Можда је најдубље или најпоетичније о њему писао надреалиста Марко Ристић. Стојан Ћелић је аутор прве монографије о овом сликару из 1972. године, а трећа је изашла 1987. из пера Николе Кусовца и сликар је био презадовољан што ју је у последњи тренутак жив дочекао. 
свог минхенског стана над баште и дворишта, открио да у мени постоје импулси који ће одредити мој израз и моје будуће сликарство.” Материјалне околности натерале су га да напусти Минхен и дође у Београд, где му часови из латинског, немачког и француског језика обезбеђују средства за живот. Године 1929. појавио се први пут као излагач у Уметничком павиљону на Калемегдану, а 1934. имао је прву самосталну изложбу са Иваном Табаковићем. Од почетка је привукао пажњу, мада је имао мале слике у очајним рамовима. Колико је обазрив сведочи и то што је другу самосталну изложбу имао тек 1961, када је њоме отворен београдски Салон Музеја савремене уметности. Године 1940. постављен је за ванредног професора на Академији за ликовне уметности у Београду, на којој ће предавати и после рата. Суздржан и у свему шкрт, ипак је био омиљен међу студентима, који су 
му због урођене отмености дали надимак Маркиз. Стојан Ћелић се сећа: „Привидно а и стварно дистанциран, неприступачан, затворен у себе, Гвозденовић је као педагог крајње ангажован и спреман да своју богату културу преда студентима у току рада са њима. При томе, закон за њега је била и остала потреба да млади људи који се припремају за ствараоце или педагоге пођу од схватања да њихов први корак на студијама мора бити стваралачки корак.” Гвозденовић је кључну улогу одиграо за Момчила Мому Антоновића, будућег професора и декана те Академије, као што је Александра Цветковића отргао од рок музике и вратио сликарству. Чувене су његове коректуре на часовима. Сваком студенту обраћао се са поштовањем, али тако да нико други осим њих двојице не чује о чему говори. Професор није имао уске погледе на уметност, ценио је и еротске графике Халила Тиквеше.
Гвозденовић је имао срећу да у Минхену слуша предавања Макса Дернера, најбољег познаваоца сликарске технологије у двадесетом веку. Његове су га поуке натерале да се уздржава и одбацује могућности које је у сликарском поступку откривао. Тајна његовог сликарства је дуготрајни рад на слици, многима се враћао после више година, а умео је и да давно продате слике позајми од купаца да би их прерадио. У ту сврху бележио је на полеђини блиндрамова датуме када је сликао. О томе каже: „Мени су, пред истим платном, потребни често дуги предаси; понекад, добро ми послужи када заборавим шта сам хтео; када ишчили изворна побуда и када сам ослобођен њеног притиска, могу лакше да пронађем пут који ме, идући понекад уназад, приближи, тако, почетном шоку и доведе у стање опуштености и нужне диспонибилности у коме је једино могућа жива и спонтана игра; а та игра, осећам, није ипак никад само пуста игра.”
Реч је о сликару велике културе, врсном познаваоцу историје уметности и мајстору суптилно обрађене површине слике, који је знао да рационализује осећања. Миодраг Б. Протић говори о скоро патријархалној присности и топлини, о култури извођења дела „чија емоционалност прелази у визуелну опсесију, која по племенитости заната и финоћи боје подсећа на старе драгоцене таписерије”. Уметник је одиста неко време брижљиво проучавао тепихе и таписерије, филигрански подастирући слојеве на слици налик старом везу, као што је био у младости дубоко задивљен текстовима Димитрија Митриновића о сликарима који знају за филозофију порцелана. Вероватно је зато волео фине, крхке предмете и нежне фигурине, никада не износећи штафелај у природу, што није значило да на његовим уљима нема пејзажа или опорих, сурових па и агресивних детаља. Гвозденовић је сликар естета, поета наклоњен атељејској самоћи и тишини, класичној музици, смирају и подневним заласцима јаке светлости. Његов стил је рафиниран, имао је слух за боју и атмосферу, стога је председник Француске Валери Жискар Дестен приликом посете Београду тражио да га одведу у његов атеље да купи слику. Он је уз Љубицу Цуцу Сокић најважнији представник интимизма Београдске школе, утолико већи што у својој кули од слоноваче није изгубио здрав осећај за животну стварност. Море му је било исувише вулгарно за сликање али је волео да се искраде и аутобусом оде до задњих станица, на београдску периферију, где је откривао тиха и фина сазвучја боја, људе, кафанице и атмосферу породице коју није имао. 
Недељко Гвозденовић (Мостар, 1902) сликарство је је учио у Минхену, у Интернационалној школи код професора Ханца Хофмана, од 1922. до 1926. По завршетку студија долази у Београд. Био је професор на Ликовној академији у Београду, члан Српске академије наука и уметности. Многи његови студенти су незаобилазна имена српске уметности у минулом веку. Поред Београда, излагао је у Паризу 1937, Венецији 1952, Токију 1957, Бруклину 1963. 
